Psihologija učenja

– Najveci broj osobina se stice kao rezultat razlicitog iskustva u odredjenoj sredini.
– Sticanje iskustva je podstaknuto potrebama jedinke i ukljucuje njenu aktivnost.
– Ucenje je relativno trajno menjanje individue, uslovjeno njenom aktivnoscu i uticajem sredine.

* Vrste ucenja *

1) Senzitizacija i habituacija
2) Klasicno uslovljavanje
3) Instrumentalno ucenje
4) Ucenje uvidjanjem
5) Ucenje po modelu

* Senzitizacija i habituacija *

– Senzitizacija – povecana osetljivost organizma usled ponavljanja intezivnih i znacajnih drazi.
– Habituacija – sastoji se u tome da se na drazi koje se ponavljaju, a nisu od znacaja, sve slabije reaguje i na kraju se sasvim prestaje sa reagovanjem

* Klasicno uslovljavanje *

– Ivan Pavlov je otkrio klasicno uslovljavanje ispitujuci lucenje pljuvacke kod pasa u posebnim uslovima.
– Neutralne drazi ( razni objekti i pojave u okolini ) dobijaju novo znacenje kad su asocirane sa nekom vrstom ponasanja koje nije pod nasom voljnom kontrolom.
– Uslov da se izazove taj steceni refleks je da su dve drazi vremenski bliske.
– Uslovna reakciaj pocinje da se gasi ( postaje sve slabija ) ukoliko se ne potkrepljuje.
– Uslovljavanjem se moze steci navika da se jede ili odbacuje odredjena hrana.
– Klasicno uslovljavanje je nenamerno ucenje.

* Instrumentalno ucenje *

– Ovo ucenje se drugacije zove, ucenje putem pokusaja i pogresaka. Ovo je cilju usmereno ucenje.
– Ovo ucenje je prvi eksperimentalno izucavao E. Torndajk.
– Torndajkovi ispitanici su bile macke koje su ispravan odgovor na problem, ucile putem slucajnih pokusaja i pogresaka. nagrada se nalazila ispred kaveza. U ovoj situaciji macka je vrsila niz nasumicnih pokreta dok nije slucajno pritisla polugu i stigla do nagrade.
– Formulisao je zakon efekta koji glasi:
Odgovori koji dovode do pozeljnih posledica ( zadovoljstvo ili izbegavanje neprijatnosti ) ucvrscuju se, a odgovori koji dovode do nepozeljnih posledica slabe ili se eliminisu. Nagrada kojom se zadovoljava potreba sluzi u ucenju kao potkrepljenje.

* Ucenje uvidjanjem *

– Ucenje uvidjanjem srecemo u situacijama kada je potrebno resiti problem tj. kada je potrebno otkriti novo resenje.
– Aha – dozivljaj, posle razmisljanja o problemu, desava se da covek iznenada shvati, uvidi odnos imedju pojava na nov nacin.
– Keler je prvi ukazao na objektivne znake uvidjanja.
– Osim AHA dozivljaja, Keler je primetio i ostale znake:
1) Naglo resavanje problema
2) U ponovljenoj situaciji nema pogresnih postupaka
3) Zivotinja koristi slicna sretstva u slicnim situacijama

* Ucenje po modelu *

– Ucenje po modelu je oblik socijalnog ucenja.
– Proucavanjem ovog ucenja bavio se Albert Bandura.
– Karakteristicno za ovo ucenje je da postoji model ( roditelj, nastavnik )
– Oblici ucenja po modelu :
1) Oponasanje ( imitacija )
2) Poistovecivanje ( indetifikacija
3) Ucenje uloga

* Imitacija ( oponasanje ) *

– Pod imitacijom se podrazumeva usvajanje pojedinih oblika ponasanja neke osobe.
– Kod imitacije ne mora da postoji pozitivna emocionalana veza.

* Indetifikacija ( poistovecivanje ) *

– Pod indetifikacijom se podrazumeva poistovecivanje sa drugom osobom u celini tj. prihvatanje mnogih njenih osobina i stila ponasanja.
– Kod indetifikacije je prisutan emocionalni sa modelom.
– Ponasanje usvojeno indetifikacijom je trajnog karaktera.

* Ucenje uloga *

– Ucenje uloga je slozeno ucenje po modelu.
– Uloga je ocekivano ponasanje vezano uz odredjeni polozaj u grupi ili druztvenoj zajednici.
– Za svaku ulogu je predvidjeno odredjeno ponasanje, koje moze biti regulisano pravnim, moralnim ili kulturoloskim normama.
– Prilikom ucenja ponasanja koji je sastavni deo uloge, pojedinac se uglavnom ugleda na model, ali ga cesto i drugi upucuju na to kako treba da se ponasa i gde gresi.

-Komplementarne uloge:
1) Roditelj – dete
2) Profesor – ucenik
3) Ugostitelj – gost

* Verbalno i motorno ucenje *

– Verbalno ucenje je ucenje gradiva koje je izrazeno verbalnim simbolima ( recima, brojevima )
-Motorno ucenje podrazumeva ucenje razlicitih pokreta ( radnji ), i sistema pokreta ( vestine )

Koncentracija

 

Jako je bitno odrediti prostor u kome ćete da učite. Na taj način, ponavljanjem te iste radnje, na tom istom mestu, vi ćete po principu habituacije automatski biti mnogo skoncetrisaniji i spremniji da učite.

Taj prostor treba da bude dobro osvetljen i osmišljen tako da ti ne rasipa pažnju. Otkloni ogledalo, šarene i šljašteće predmete, telefon, sve što će tvoju pažnju, koja treba da bude fokusirana na učenje, omesti.

Kompjuter takodje, i ako ti može pomoći da dodješ do velikog broja informacija, može te i dekoncentrisati jer njime imaš pristup različitim sadržajima, edukativnog i needukativnog tipa.

 

 

 

 

Da li slušate muziku dok učite? Istraživanja su pokazala da muzika može veoma povoljno uticati na koncentraciju i memoriju. Ali ne bilo koja muzika već isključivo klasična muzika poznatog kompozitora Mozarta.

Mozart

Vidi više na: http://studentskivodic.com/saveti-i-iskustva/edukuj-me/koncentracija-pri-ucenju/#sthash.qz6EGF9q.dpuf

Aktivno učenje

Da bi se nešto naučilo treba ga ponoviti više puta. Ranije se u psihologiji mislilo da je ponavljanje jedini uslov uspešnog učenja, tj. da je dovoljno gradivo ponoviti određen broj puta i ono će biti uspešno naučeno. Međutim, mnogobrojna ispitivanja procesa učenja pokazala su da je ponavljanje neophodan, ali ne i jedini ili dovoljan uslov uspešnog učenja.
Učenje nije uvek isto i prema tome ne daje uvek iste rezultate. Učenik, a naročito student, može da uči PASIVNO i AKTIVNO. Rezultati koji se postižu pomoću ove dve vrste učenja veoma se razlikuju. Učenik može da čita gradivo sa razumevanjem smisla, pa čak i da se preslišava, ali da to učenje bude uglavnom PASIVNO, nepovezano sa ostalim učenikovim znanjem. Ovakvo učenje daće znatno slabije rezultate od učenja pomoću AKTIVNOG čitanja u kome učenik aktivno razmišlja o onome što čita, povezuje ga sa onim što je ranije čitao, sa poznatim mu teorijama, kao i sa poznatim stvarima u svakodnevnom životu. Ovako učenje biće daleko uspešnije. Ovi zahtevi naročito važe za starije učenike i za studente koji zaista treba da studiraju, a ne samo pasivno da uče predmete koje imaju na fakultetu.
Pre svega, ne preporučuje se da se udžbenik samo čita i eventualno da se učenik uz to preslišava. Studiranju jednog predmeta treba prići na drugi način. Opšti raspored aktivnosti u toku studiranja jednog predmeta jeste:

1. Prethodni pregled gradiva;
2. Postavljanje pitanja;
3. Čitanje gradiva;
4. Preslišavanje;
5. Završni pregled gradiva.

Globalno i partitivno učenje

Drugi problem koji se postavlja u vezi sa racionalnim metodama učenja jeste da li je bolje učiti gradivo u celini ili deo po deo, ili je najbolje kombinovati ove dve metode. Metoda celine drugačije se naziva GLOBALNA METODA, a metoda učenja delova – PARTITIVNA METODA.
Ispitivanja u ovoj oblasti ne pokazuju da je bilo koja od ovih metoda uvek i apsolutno bolja od druge. KOJA će od ovih metoda biti pogodnija u pojedinom slučaju zavisi od više faktora. Glavni od tih faktora jesu:

• Smisao koji prožima gradivo;
• Veličina i težina gradiva;
• Uzrast;
• Sposobnosti;
• Radne navike učenika.

Za učenje motornih radnji mnogo je pogodnija PARTITIVNA metoda. Isti je slučaj i kod učenja verbalnog gradiva koje ne čini smisaonu celinu. Za učenje gradiva prožetog smislom, međutim, mnogo je bolja GLOBALNA metoda. U takvom gradivu smisao se lakše uviđa kad se ono uči u celini nego kad se uči deo po deo. Pojedinosti se organizuju na osnovu toga kako je shvaćen smisao, tako da pravilno shvaćen smisao omogućuje zadržavanje većeg broja tačnih pojedinosti.
Metoda učenja CELINE ističe se kao dobra metoda i u učenju priča ili pesama.
Veličina i težina gradiva takođe su faktori koji utiču na to koja je metoda učenja efikasnija. Lako gradivo koje nije previše dugačko bolje je učiti metodom celine. Ako je, međutim, gradivo suviše dugačko ili veoma teško, bolje je podeliti ga na delove pa učiti deo po deo. Ova dva faktora vezana su i sa uzrastom i sposobnostima učenika. Manjoj deci teže je da shvate celinu ukoliko je ona veća. Eksperimentalna istraživanja pokazala su da metoda celine daje bolje rezultate kod bistrijih, nego kod prosečnih i ispodprosečnih učenika, zato što bistrija deca lakše shvataju smisao gradiva.
Partitivna metoda ima još jednu pozitivnu stranu: ona brže i lakše dovodi do uspeha. Zato je ona pogodna za decu mlađeg uzrasta i za decu koja su nesigurna u sebe, koja pate od osećanja niže vrednosti.
Kad upotrebljava partitivnu metodu učenik treba da pazi na kakve će delove podeliti gradivo. Svaki deo treba za njega da čini smisaonu celinu, makar se ono u potpunosti ne poklapa sa poglavljem u knjizi.
KOMBINOVANA METODA – Često, naročito kad je gradivo dugačko i teško, smatra se da je za učenje najefikasnija kombinovana metoda. Obično se preporučuje da učenik treba da čita gradivo u celini sve dok u potpunosti ne razume njegov smisao. Nekad je za to dovoljno da učenik samo jednom pročita gradivo, a nekad je potrebno da ga čita više puta. Posle toga učenik može gradivo da podeli na veći broj delova, tako da svaki deo čini smisaonu celinu za sebe. Teže delove učenik u tom slučaju može da ponavlja više puta nego lakše delove.

Učenje rasporedjeno na vreme i koncentrisano učenje

Postavlja se pitanje da li je efikasnije učiti neko gradivo raspodeljeno na vreme ili je bolje učiti ga vremenski koncetrisano? Ovaj problem prvi je eksperimentalno ispitivao još EBINGHAUS, 1885 god. i već on je došao do zaključka da je korisnije učenje raspodeljeno na vreme od koncetrisanog učenja. Kasnije, dosta brojna istraživanja potvrdila su Ebinhausov zaključak.
Rezultati eksperimentalnih radova su: bolji uspeh u učenju postiže se kad se učenje raspodeli na vreme nego kad se uči usredsređeno. Pitanje je, međutim, koliko dugački periodi raspodeljenog učenja su najpogodniji za uspešno učenje, kao i koliko dugi intervali neučenja treba da budu između njih. Ovo zavisi prvenstveno od prirode gradiva koje se uči, a takođe zavisi i od ličnih osobina onoga ko uči (uzrasta, iskustva, itd.).
Kratki periodi učenja naročito su pogodni kad se uči gradivo koje nema smisaonu i logičku povezanost (kao na primer, učenje besmislenih slogova, aritmetičkih radnji, itd.). Kad se uči gradivo sa smisaonom sadržinom, koje čini logičku celinu, za uspeh u učenju mnogo su pogodniji duži vremenski periodi, iako i kod učenja ovakvog materijala prednost ima raspodeljeno nad koncentrisanim učenjem. Kod učenja gradiva koje ima smisaonu celinu pogodno je učenje raspodeljeno na periode od 1h, 2h, ili čak nešto duže. Duži periodi učenja naročito su pogodni u početku učenja kad treba uložiti veći napor da se shvati smisao gradiva. Prekidanje učenja pre nego što je smisao u potpunosti shvaćen bilo bi više štetno nego korisno za učenje. U učenju motornih radnji metoda učenja raspodeljenog na veoma kratke vremenske periode pokazala se kao metoda koja dovodi do najvećeg uspeha. Za učenike na mlađim uzrastima pogodniji su kraći periodi učenja, dok su za učenike na starijim uzrastima pogodniji nešto duži periodi na koje je učenje podeljeno.
Važno je i pitanje koliko dugi trebada budu vremenski razmaci izemđu dva perioda učenja. Najpogodnija dužina pauza neučenja zavisi od većeg broja faktora od kojih su najvažniji:

• Priroda i težina materijala koji se uči;
• Sposobnosti i uzrast učenika;
• Stepen do koga je materijaln naučen, itd.

Opšte pravilo je da pauze između učenja ne treba da budu suviše kratke, ali ni toliko dugačke da učenik zaboravi ono što je učio, pa da mora da ga uči ponovo. U početku učenja pauze treba da budu kraće, a što je učenik bolje savladao materijal pauze će biti duže. Ovo je pogodno zato što se gradivo koje još nije dobro savladano brže zaboravlja, a kasnije kada se bolje utvrdi ono se bolje i duže pamti.
Postoji veći broj objašnjenja zašto je raspodeljeno učenje uspešnije od usredsređenog. Neki autori kao glavni uzrok tome navode UMOR, koji je, razume se, znatno veći kod usredsređenog nego kod raspodeljenog učenja. U nekim eksperimentima se pokazalo, međutim, da i kad se uči lako gradivo, koje se i pomoću usredsređenog učenja može naučiti za kratko vreme, tako da ne dolazi do jačeg umora, ono će se još bolje naučiti ako se vreme učenja podeli na nekoliko kraćih vremenskih perioda. Znači da, iako je umor sigurno jedan od faktora koji daju prednost raspodeljenom nad usredsređenim učenjem, njegova uloga nije tako velika kao što bi se to na prvi pogled mislilo.
Još krajem prošlog veka američi psiholog DŽEMS dao je teoriju da se stečene navike ili naučeno gradivo učrvšćuje za vreme pauza tj. perioda u kojima nema vežbanja. To je teorija po kojoj se tragovi u mozgu stečeni učenjem utvrđuju za vreme perioda nevežbanja. Ipak, tu je teško nešto tvrditi jer se za sada ništa nije moglo pouzdano utvrditi o tragovima u mozgu.
Pauze nevežbanja kod raspodeljenog učenja deluju pozitivno, ali ne u smislu da se za vreme tih pauza vrši učvršćivanje tragova u mozgu. Može se reći da je učvršćivanje starih veza, čak i kada one nisu u potpunosti obrazovane, znatno lakše i brže od stvaranja novih veza. U usredsređenom učenju sve veze su nove i one se tek obrazuju, dok je u raspodeljenom učenju veliki deo veza već ranije obrazovan i one se u toku daljeg učenja samo jače učvršćuju.
Pauze nevežbanja pozitivno deluju još u jednom smislu: za vreme njih učenik se često seća onoga što je učio, dovodi ga u vezu sa nečim novim što uči ili sa nečim iz konkretnog života, nekad se čak nenamerno i preslišava. Jasno je da sve to ima pozitivno dejstvo na učenje i uspeh u učenju.
U raspodeljenom učenju učenik više puta IZNOVA PRILAZI GRADIVU. Zato on lakše uviđa nove strane tog gradiva, kao i nove veze i to kako unutar gradiva, tako i nove veze između gradiva koje uči i gradiva iz drugih oblasti. Zato često u učenikovim očima gradivo dobija NOVO ZNAČENJE I NOV SMISAO. Ovo doprinosi i tome da se gradivo učeno raspodeljenim učenjem bolje i duže pamti nego ono koje je učeno usredsređeno.
Mada je raspodeljeno učenje efikasnije od usredsređenog, i ovo drugo ima neke prednosti. Često je potrebno brzo savladati neko gradivo. Tada je učenik primoran da uči usredsređeno, jer nema dovoljno vremena za raspodeljeno učenje. U usredsređenom učenju učenik ulaže veći napor, njegova napregnutost je veća nego što je to slučaj u raspodeljenom učenju. Ta naregnutost i napor uložen u učenje jesu faktori koji pozitivno utiču na uspeh u učenju. Zatim, usredsređeno učenje je obično vezano za relativno kratak rok. Rok predstavlja jedan od značajnih motiva učenja i on pozitino utiče na povećanje zagrejanosti za rad i omogućava brži tempo rada.
Svi ovi faktori mogu da utiču da se određeno gradivo ili aktivnost brže savlada, nauči. Međutim, kad se radi o dužini pamćenja naučenog, tu je nesumnjiva prednost učenja raspodeljenog na vreme, nad koncentrisanim učenjem.

Blumova taksonomija

Gledajući statistiku na ovom sajtu, šta ljudi najčešće traže na googlu, najviše se pojavljuje reč Blumova taksonomija. Ja sam nešto o tome pisao u nekim tekstovima ali sad ću pokušati da prenesem svoje viđenje tog pojma i kako ga možemo iskoristiti.

1956. godine Bendžamin Blum, američki školski psiholog, je sa svojim kolegama razvio klasifikaciju nivoa učenja. On je primetio da 95% pitanja na testovima zahteva od učenika da misle samo na najnižem nivou… ponavljanje informacija.  Postoje tri domena obrazovanja, odnosno načina usvajanja određenog sadržaja.

  • Kognitivni domen – usvajanje znanja,
  • Afektivni domen – stavovi, vrednosti i interesovanja,
  • Psihomotorni domen – veštine

Svaki od ovih domena ima svoje nivou usvajanja informacija. Mi ćemo se zadržati na kognitivnom domenu, na nivou znanja, jer s e sa time najčešće srećemo u školi. Blum je identifikovao šest različitih nivoa učenja unutar kognitivnog domena, od najjednostavnijeg (ponavljanja činjenica) preko složenijih mantalnih nivoa do najvišeg (evaluacije).

Pročitajte više na: http://www.skolskidnevnik.net/2009/03/blumova-taksonomija/